Oгледало је за мене једна велика и украшена просторија.У њој увек можеш да видиш како изгледаш. Моје огледало је окићено налепницама животиња, природе и још неких драгим успоменама које ме увек орасположе и ослободе од стреса. Ипак, моји укућани не подносе све то,и увек ме сматрају самољубивом. Увек ми, кад се огледам, певају неке песме у духу оне „Ја волим само себе…“. Али оно што они не знају јесте да ја заправо не уживам само у посматрању оне особе са друге стране, већ у дружењу са њом. У тој великој просторији живи једна особа, мој најбољи и уједно мој најгори пријатељ, неко коме могу да кажем све, а да ме не изда. Њој могу да кажем свашта ружно када сам лоше воље, а да се она сутрадан не љути на мене због тог. Та особа уме да ме растужи када у њој видим нешто што ми се не допада, али притом уме да ме орасположи када заблиста сјај у њеним очима због неке лепе мајичице, оцене или речи. То је неко ко ме никад није вређао или се шалио на мој рачун. С њом увек вреди попричати. Можда је вама сада то смешно, али истина је. Тајанствена особа у огледалу ми увек открије разлог зашто сам ја нешто урадила и да ми савет како то да исправим.
Ето зашто ја осећам да је огледало живо. Моје огледало има душу, а погледајте и ви мало дубље у своје и сложићете се са мном. Знам да то није логичко размишљање, али душа никад и није имала много везе са логиком, зар не!?